Nekad se pješke odilo amo u školu. Čak i s Dugih Njiva. Znalo je zimi bit po metar sniga. Kiša te topi, bura šćipa, al te niko ne pita. Iđeš. Iđe svak! Ja san iša četri razreda, nije mi se dalje dalo učit… Temom se bavi danas SLOBODNA DALMACIJA

Kašnje san polaga vanredno: za kuvara, za zidara. Skupija pet, šest diploma. Triba san pisat livon rukon, nego me gonilo da pribacin u desnu. Silon! Mora si slušat učitelja: sto puta san kleča na žalu u ćoši ili bi me išibalo pruton. Hm, možda me to onako zelena i uništilo u startu… A danas ti đaka ne smiš krivo pogledat, kamal ga potegnit za uvo – govori nam Željko Beus usred Zavojana.

U vojnoj je mirovini, radi za se i za seoski turizam:

– Iskopat ću bazen. Bogami. Ima ih već četri, pet u selu, svak živ gleda kako bi zakopa mašklinon. To je sve gorilo ovoga lita, sve je bilo puno gostiju. Eto dokle smo dogurali: bazena ima, dice nema!

– Ima li vukova?

– Viju svako jutro oko četri, pet sati. Petarde moran bacat da ih đavli odnesu. Ćuku mi napadaju… A u tri smjene se nekada išlo u školu. Sad autobus ukrca ovo dvoje iz Zavojana i pravac Vrgorac. Eto. Nego me zovni da mi ostane broj, pa ćeš naletit kad budemo štogod oko lovišta uređivali.

Dan osunčan, blago bablje ljeto svakomu prija. Jedroj bobi neotrgana grožđa, medne ili zlatarice, bez obzira, svakako je jedna slađa od druge. I orahu u zelenoj kori, dunji dok još zori. Seoskoj šaravitoj mački na staroj kamenoj vaci i obješenoj smokvi pod listom, još se nije sva smežurala. Zuje zlaćane pčele i laje pas. Ne čuje se samo dičurlije glas.

Zavojane. Pod Svetim Mihovilom. S visa, s južne padine i niza stranu gledaju autocestu kako s Ravče vozi u Vrgorac. Gledaju kako život ode svojim putom. I za poslom.

Gase se područne škole širom Dalmacije. Nije to ništa nova, na mnoge se davno zaboravilo da su ikada i bile. Jedne u Gornjim Rašćanima – vide joj se još samo ostaci s odmorišta Dalmatine – nema već četrdeset godina. Više na LINKU

DEMOS MEDIA